Recenzija
Pre svega, osećam se privilegovanim zato što je Dragan Teodorović – Zeko, divan čovek i mag fotografije, svoju izložbu i ovu fotomonografiju naslovio mojim stihovima:
“To je bilo neko lepše i srećnije vreme”.
I jeste bilo lepše i srećnije. Nepotrebno je reći da je 80-ih godina prošlog veka jugoslovenska rok scena bila praktično treća na svetu, odmah iza engleske i američke, predvođena velikim autorima, sjajnim instrumentalistima, autentičnim i značajnim bendovima…
Dobri Zeko i njegova kamera su svedoci tog vremena i onog što se dešavalo kasnije, a uspešno zadržalo duh 80-ih.
Ali, svi ti bendovi,svirači, autori, nisu glavna tema Zekovih briljantnih fotografija.
Glavni junaci su oni koji tim ljudima na sceni daju svoju dušu, ljubav, snagu, suze… publika (ne volim taj izraz, zvuči potcenjivački).
Bolje rečeno, Zeko slika ljude koji su važniji od samih izvođača, koji nesebično daju sebe bez rezerve, koji povratnom spregom prave koncert veličanstvenim događajem, dvočasovnom bajkom u kojoj se privremeno zaboravlja surova stvarnost koja nas okružuje.
Slikajući okupljene, Zeko na najbolji način čini da se to neponovljivo lepše i srećnije vreme ne zaboravi.
Borisav Bora Đorđević